-Preplet. Zmaj, Nebo i Zemlja-
Isidora Fićović sprovodi kompleksno istraživanje, poništava pretpostavljenu rolu privilegovane umetnice, iz nulte tačke započinje seriju ispitivanja neophodnih za dokazivanje njenih konstrukata i iz vizure univerzalnog radnika, uočava bolne tačke u formalno različitim a suštinski istim lancima proizvodnje.
“...to je tajna sreće i vrline — voleti ono što mora da se radi. To je svrha celokupne obrade: navesti ljude da vole svoju neizbežnu društvenu sudbinu. ( Vrli novi svet, Oldos Haksli)
Ona pomno, marljivo i posvećeno proizvodi svoje delo, lančanim koracima, umnožavajući istu radnju i u tačkama gde se fizička iznemoglost i tehnička savršenost poistovećuju, dolazi do ahilove pete čitavog organizma stvaranja, a dijagnosticiranje joj dozvoljava ulazak u sledeću fazu. Isidora artistički testira model i njegovu primenu na polju masovne produkcije i tehnizacije, ona deklarativno i plastično ispituje unutrašnje zakone šablona, multiplicirajući motive, svakom aplikuje vreme, energiju i svojeručnu improvizaciju. Uvodeći inovacije, slobodniji i promišljeniji pokret, prostorno neograničen, preuzet iz kaligrafije, koji ne remeti krajnji produkt, već oplemenjuje, ona aktivira i pospešuje psiho-fizičke mogućnosti čoveka. Autorka relativizuje entitet čovek-robot, prevodi ga i sublimira u biće, zadovoljenih prava i ispoštovanih potreba, koje direktno utiče na optimalnu vrednost učinjenog. Ispituje neophodan koeficijent slobode koji je potrebno implementirati u „kafkine procese“, ne navodi samo u fus notama poteškoće savremenog čoveka, ona nudi dijagrame koji leče upalne procese, uklanja stres i omalovažavanje, potire kobnu ulogu personalizovanog šrafa.
Pošto je utvrdila probleme a zatim predložila medikamente za oporavak tela od mučnih repetitivnih radnji, akcentujući zdravlje kao jedinu moguću jedinicu mere, sa fizičkog prelazi na mentalno, podjednako oslabljeno pod pritiskom represivnog mehanizma savremenog društva. Subjekat nije jednak izvršenoj radnji ili ukupnom zbiru istih, on teži oslobađanju duše, a samo duhovno nedevastirana jedinka služi ukupnom prosperitetu društva.
“ Imam utisak da je količina dosade, ako dosada može da se meri, mnogo veća danas nego ranije. Jer raniji poslovi su u svakom slučaju u velikoj meri bili nezamislivi bez uporišta strasti: seljaci su bili zaljubljeni u svoju zemlju, deda je bio čarobnjak u izradi lepih stolova; obućar je napamet znao stopala svih seljana; čak verujem da su u to vreme i vojnici ubijali sa strašću. Nije se postavljalo pitanje o smislu života. Ljudi su ga nosili sa sobom na radnom mestu ili radeći na njivama kao nešto najprirodnije na svetu. Svaki posao je stvorio sopstveni mentalitet, svoj sopstveni način života. Lekar je razmišljao na različit način od seljaka, vojnik se ponašao drugačije od učitelja. Danas smo svi slični, sjedinjuje nas naša zajednička ravnodušnost prema radu. Ova ravnodušnost je postala strast. Jedna velika, kolektivna strast našeg vremena. “ ( Identitet, Milan Kundera)
S fenomenološke strane Isidora apostrofira uticaj masovnosti i “copy paste efekta” koji se potčitava u pojavnosti, izrazu svakog čoveka, gde se neguje “svakog-istog” a prikriva, anulira persona, unikatnost jednog. Svesna složenosti očuvanja ličnog identiteta, prilaže priču „Pojava“ japanskog pisca 20.veka, Kan Kikućija, kojom alarmira masovnoj produkciji fizičkog i emotivnog, da se ne sme apstrahovati relevantna uzajamna povezanost spoljašnjeg i unutarnjeg, čime se glasno zalaže za humanizaciju tehnicizma. Svaki nastup i delovanje čoveka može imati status veštine a ne zadate radnje i indoktriniranog vizuala ako se upitamo, kako biramo raznolike odežde u odnosu na prilike, a kada pristajemo na “carevo novo odelo”?
Neosporni su tragovi Kafkinih i Hakslijevih misli i poražavajućih prognoza, kojima se mapiraju evropski socijalni problemi, ali i pozivanje autorke na istočnjačke modele iscrtavanja i učenja, gde ona vrlo jasno ukazuje na univerzalnost u vremenu i prostoru ovog čvorišta koje ne dozvoljava celokupnom društvu da prosperira već stagnira u svom poništavanju bića u čoveku.
Preplet. Zmaj, Nebo i Zemlja. Autorka čitavu stvarnost deli i sastavlja na ove elemente, razlaže i prožima. Stvarnost nije samo oko nas, već je u svakom pojedinačno, nebo nije suviše visoko ako ga dodirnemo. Da li smo na zemlji ako se izdignemo iznad svojih mogućnosti? Koliko nam je zaista potreban zmajoliki posrednik? Idealan odnos i poziciju ovih esencijalnih elemenata ostavljamo sebi kao proizvoljnu odluku.
….Kornjača nas uči da je put do raja kroz zemlju, taj put je dug, gotovo besmrtan…..
